Противотрови су средства која одстрањују, неутралишу и инактивирају отрове или пак сузбијају симптоме тровања противним деловањем. Разликују се физички (испирање желуца, Еметица, адсорбенције - попут медицинског угља), хемијски (киселине се неутралишу благим лужнатим средствима, алкали разређеним киселинама, метиленско модрило се користи при отровању угљен моноксидом те код отрова који стварају метхемоглобин) и фармаколошки антидоти (БАЛ, ЕДТА, пенациламин код тровања тешким металима, десфериоксамин при отровању солима гвожђа, алуминијум силикати код тровања хербицидима).

Антидијабетици су средства за лечење дијабетеса. Орални су антидијабетици делотворни само ако је бар делимично сачувано инзуларно ткиво панкреаса; дају се код дијабетеса независном од инсулина (тип 2): деривати сулфонилуреје. Инсулин, хормон панкреаса, даје се код дијабетеса зависног од инсулина (тип 1); користи се кристалинични (брза деловања) или везан за базичну беланчевину (с продуженим дејством). Инсулин разграђују дигестивни ферменти па се мора давати путем поткожних ињекција. Инхибитори алфаглукозидазе смањују апсорпцију угљених хидрата у танком цреву. Поред медицинског третмана не сме се занемарити дијетална исхрана и физичка активност.

Антибиотици су органска једињења која спречавају развој и размножавање или уништавају микроорганизме, кочећи њихов метаболизам. Могу бити природног порекла (продукти су стварне мене бактерија, гљивица или плесни) или су полусинтетички или синтетички. Употребљавају се у лечењу заразних болести људи, животиња и биљака које узрокују бактерије; на вирусе не делују. Дају се перорално, путем ињекције или инфузије, као и локално (капи, масти, посипање). Специфично утичу на већу или мању групу микроорганизама па се разликују антибиотици широког и уског спектра. Могуће нуспојаве примене антибиотика су алергијске реакције, токсично деловање, биолошке промене (ремете цревну флору), а током времена микроби могу постати отпорни (резистентни) на деловање антибиотика. Различити антибиотици међу собом могу деловати синергистички или антагонистички. Неки антибиотици се користе као додатак прехрани домаћих животиња и као конзерванси у месној и рибљој индустрији.

Антхелминтици су средства против цревних паразита. Не постоји универзални антхелминтик, али најшири спектар има мебендазол (анкилостома, аскарис, Ентеробиус, стронгилоидес, трихурис, праведнији, Ецхиноцоццус). Дају се у комбинацији са средствима за чишћење у сврху одстраннивања усмрћених или омамљених глиста и пантљичара те да се спречи ресорпција антхелминтика.

Анксиолитици су лекови који се користе за ублажавање лаганих психичких поремећаја, неуроза. Осим тога често се користе и за ублажавање последица стреса, напетости, тескобе и сличних поремећаја. Данашњи модерни темпо живота и цивилизације која немилосрдно наметнуо стрес довео до тога да једва свако лице које није имао сиимптоме у облику неурозе. Неурозе су психички поремећаји где перцепција реалности није поремећена (као у случају психоза). Ово укључује нервоза, хистерија, хипохондрије, фобије, неурозе компулзивни и анорексију.

Анестетици су средства која узрокују пролазну неосетљивост. Општи анестетици доводе до привременог губитка свести па се користе код хируршких захвата. Разликују се инхалацијски (Етер, Клороформ, халотан, циклопропан) И неинхалацијски анестетитци (фентанил, Суфентанил, барбитурати, бензодијазепини). Локални анестетици одстрањују бол на ограниченом подручју. У широј су употреби деривати кокаина (прокаин, тетракаин, лидокаин), користе се у облику ињекција или капљица за анестезију слузница. Лакохлапљива средства (као етил-хлорид) брзим испаравањем одузимају топлоту и чине неосетљивим подручје третирано таквим спрејем.

Аналгетици су средства која смањују или отклањају бол уз очување свести. Опиоидни аналгетици (морфин, хептанон, петидин) снажни су аналгетици, али доводе до зависности. Аналгетици антипиретици, осим аналгетичкога, имају и антиинфламаторни ефекат те снижавају телесну температуру. У широј Су упораби ацетилсалицилна киселина (аспирин), аминопирин, фенацетин, парацетамол, индометацин, ибупрофен, кетопрофен, пироксикам.

Алкалоиди су природна органска једињења која садрже кисеоник, а тако их је назвао Меиснер због њиховог основног карактера, којем је управо разлог кисеоник. Данас је познато више од 2.500 алкалоида те припадају најбројнијој групи природних једињења. Различито делују на организам човека и животиња. Делују већ у врло малим дозама. Неки се у малим количинама користе као јаки и незамењиви лекови, док су готово сви у већим количинама врло јаки отрови. Алкалоиди су продукти метаболизма биљака, али њихова улога у биљци остаје нејасно. Први алкалоид изолован из биљног материјала је морфијум, а име је добио по грчком богу Морфеју. Изоловао га је Сертурнер 1806. године.Готово никада у једној биљци не налази само један Алкалоид, већ велики број различитих, хемијски везаних алкалоида.

Супстанца која изазива абортус. Хемијски абортиви доводе до контракције утеруса (кинин, ражена главица) или пак узрокују смрт плода (фосфор, арсен, живине и оловне соли, хром и калијума једињења), но побачај обично настане тек кад наступи тровање труднице. Од осталих, се препарата користе се окситоцин и простагландин Ф-2-Алфа. У народној се медицини користи читав низ биљних абортива као кукуријек, шафран, рузмарин, олеандер. Сва ова средства или нису довољно ефикасна, или могу изазвати озбиљну повреду (крварење, инфекција) и чак довести до смрти.

Антипиретици су средства која снижавају повишену телесну температуру, уједно смањују или отклањају бол (аналгоантипиретицима). Користе се понајвише салицилати (аспирин), пара-аминофеноли (фенацетин, парацетамол), пиразолони (антипирин, аминопирин).

Антимикотици су антифунгална средства која се користе у лечењу гљивичних обољења. За површинске инфекције користе се кератолитици (салицилна киселина), масне киселине (пропионску, ундециленска), акризоцин, кандицин. Системне микозе лече се антибиотицима (гризеофулвин, амфотерицин Б, нистатин) и дериватима имидазола.

Цитостатици су средства која заустављају развој и размножавање ћелија. Првенствено инхибирају ћелије тумора и других ткива брзог раста (коштане сржи, гонада, косе, ембриона ткива), док на остале ћелије не делују у знатној мери. Примењују се у лечењу малигних тумора те као имуносупресивно средство (спречавају одбацивање трансплантата). Тешко се подносе, изазивају мучнину, повраћање, пролив, сметње функције коштане сржи са поремећајем крвне слике, опадање косе, смањују отпорност према инфекцијама, делују тератогено, због чега се користи комбинација од више цитостатика различитог механизма деловања (алкилирајући средства, Антиметаболити, антимитотици, радиоизотопа).

Аналептицс су средства која оживљавају депресивне виталне центре, побољшавају дисање и циркулацију крви. Оне се углавном користе у терапији тровања наркотицима, на пример. барбитуратима, морфин (кофеин, Бензедрин, пентазол). Некада су имали ширу примену, па и локалну, нпр. амонијак, сирће, за изазивање мирисних и кожних надражаја.

Антималарици су средства за лечење маларије. Разликују се средства која делују на неполним облицима паразита и примењују се код напада маларије (кинин, клорокин) те она која уништавају полне облике паразита и служе за спречавање рецидива маларије (примакин), као и средства која се примењују за профилаксу маларије (прогванил, пириметамин ). Неки се антималарици (клорокин) користе у лечењу реуматоидног артритиса и системског еритемског лупуса.

Антихистаминици су средства која делују против хистамина, блокирајући хистаминске рецепторе Н1 и Н2. Антагонисти рецептора Н1 делују на глатке мишиће и пропустљивост капилара, употребљавају се у сузбијању алергија. Имају антиеметичко, али и седативно деловање те се не смеју користити непосредно пре или за време вожње и управљања покретним машинама (на пример прометазин, дифенхидрамин, циклизин). Антагонисти рецептора Н2 потискују секрецију желудачног сока те се користе за лечење улкусне болести и рефлуксног езофагитиса (циметидин, ранитидин).

Aнтихипертензиви су средства за лечење хипертензије. Они имају веома различит механизам деловања са централним и периферним ефектом. Најважније групе: инхибитори симпатичког нервног система, адренергични (алфа и бета) рецептори, диуретици, директни вазодилататори, калцијумски антагонисти, антагонисти ангиотензина, блокатори серотонина. Доказан је хипотензиван учинак неких средстава народне медицине као бели лук, маслина, имела, глог и др. Уз медикаментно лечење треба регулисати телесну масу и ограничити уношење соли.

Антидепресиви су средства за лечење депресије. Најчешће се користе трициклични спојеви (имипрамин, амитриптилин), инхибитори моно-аминооксидазе (изокарбоксазид, фенелзин) и литијумске соли (прилично су токсичне). У САД-у је популаран Прозак (флуоксетин).

Супстанца која поспешује биосинтезу протеина те повећава мишићну масу и укупну телесну масу.

Антифлогистици су средства која смањују упалу. Локално делују адстрингенси у облику хладних облога (Буровљеви облози). Користе се стероидни (кортикостероиди) и нестероидни антифлогистици (аспирин, индометацин, ибупрофен, пироксикам, фенилбутазом). Примењују се нарочито код реуматских болести, лумбага, исхијалгија, упала тетива и мишића, делујући само симптоматски, не захваћујући узрок болести.

Антиепилептици су средства за лечење епилепсије. Генерално повољно делују барбитурати (фенобарбитал, фемитон) и примидон. Код типа "гранд мал" користе се највише хидантоинати (фенитоин, карбамазепин) и дипропилацетат, а код типа "петит мал" оксазолидини (метадион) И суксимиди. Лечење мора бити трајно.